Posmatranjem i lečenjem ljudi koji imaju psihičke probleme i kao posledicu toga osećaju duševnu patnju koja ih dovodi da se obrate za stručnu pomoć, postaje sve jasnije da većina problema započinje u porodici. Neke su porodice već na prvi pogled toliko oštećene da je očigledno kako i zašto stvaraju psihološke smetnje kod pojedinih članova. (Goldner-Vukov,1988). Takve su na primer porodice sa patološkim kockanjem.
Šta je porodica?
U postmodernom dobu, definicija porodice uključuje mnoge tipove odnosa(Kethleen Galvin,2004).Porodica predstavlja sistem koji uključuje različite porodične aranžmane(dva roditelja istog/suprotnog pola i deca biološka ili usvojena, jednoroditeljska porodica, dva odrasla i deca, grupa rođaka koji imaju krvne ili legalne veze i koji žive zajedno itd), ona ima svoju funkciju(biološko-reproduktivnu, ekonomsku, zaštitnu, seksualnu, vaspitno-obrazovnu) i tri grupe zadataka: 1) bazični: obezbeđivanje hrane i zaštite članova porodice, a na emocionalnom planu pružanje podrške, ljubavi i razmevanja; 2) razvojni: podsticanje rasta i sazrevanja članova porodice. U skladu sa ovim porodica bi trebalo da menja svoju strukturu u zavisnosti od faze porodične razvoja; 3) ublažavanje poremećaja u ekonomskim i društvenim zbivanjima. Uvođenjenjem sistemskog pristupa prvo u bilogiju, potom u medicinu a zatim i društvene nauke, postavljeni su temelji sagledavanja porodice kao jednog živog sistema, što je dovelo do zaokreta u teoriji i terapijskom pristupu porodici. Sistemski pristup znači jedan novi pogled na ljudsko ponašanje uopšte i to kako u porodici, tako i u društvu.
Prema opštoj teoriji Sistema postoje tri bazična nivoa: individua, porodica i socioeknomski i kulturni nivo. Porodica kao živ sistem sačinjen je od komponenti subsistema(individualni, partnerski, i sistem koji čine deca) a istovremeno je kao celina, deo ekološkog suprasisitema. Porodica kao sistem ima svoju strukturu. Strukturu čine odnosi između supsistema i pravila u regulaciji kontrole ponašanja i održavanja porodičnog Sistema. Organizaciona karakteristika porodice je hijerarhija. Ona je organizaciona struktura porodice oko pojma moći i uloge u donošenju odluka i pravila.
Prema tome, roditeljski subsistem bi trebalo da ima najveću moć, te zauzima najviši stepen hijerarhije. Karakteristike svakog Sistema sastoji se u tome da ima granice. Granice označavaju pravila ko i kako sudeluje u porodičnom životu. One mogu biti “jasne polupropustljive”, “difuzne i jako propustljive”, “rigidne i nepopropustljive”. Pored toga, svaka porodica teži da uspostavi balans i ravnotežu u svom sistemu, odnosno da definiše osnovne principe svog funkcionisanja koji će svojom konzistentnošću “čuvati” stabilnost porodice.
Porodica kao sistem funkcioniše kroz transakcione obrasce koji uobličavaju ponašanja članova porodice.Tako se porodični problem mogu sagledati kao delovi ponovljenih sekvenci interakcije koji održavaju problem, a istovremeno problem podržava sekvence. Ovo zapažanje je veoma značajno jer ima za cilj identifikovanje značenja i funkcije prisutnog problema unutar celine porodičnog sistema-koja je funkcija ponašanja patološkog kockanja.Ono često obavlja širok dijapozon “poslova” npr obezbeđuje ljubav i pažnju kroz zabrinutost članova porodice, da odlože odrastanje i odgovornost odraslog doba, izbegavanje suočavanja sa brojnim problemima u braku, da pokrije svoje doživljaj manje vrednosti i nesposobnosti, da zbliži ii “udruži” roditelje itd.
Triangulacija je porodični fenomen koji se pojavljuje kada dva člana porodice treba da se rasprave oko osetljive stvari. Umesto toga, oni preusmere svoju energiju na trećeg člana, koji postane posrednik, žrtveni jarac, predmet brige ili saveznik.U porodicama koje su organizovane oko bolesti zavisnosti, često je jedan roditelj u savezništvu sa detetom, dok je drugi roditelj udaljen. Kockanje se takođe može smatrati entitetom sa kojim osoba koja kocka triangulira da bi izbegla veći stepen intimnosti. Gledano iz perspektive porodičnih sistema, bolest zavisnosti je simptom disfunkcionalne porodice- relativno stabilan simptom zato što ima svoju ulogu u porodičnom sistemu.Osoba zbog koje se porodica inicijalno javlja na lečenje naziva se “Identifikovani pacijent”. Dakle, fokus porodične terapije je porodični sistem i porodični terapeut uzima u obzir celu porodicu te klijenta posmatra samo kao deo porodičnog sistema. Prihvatanje lečenja znači da zavisnik, njegova porodica i okolina prihvate aktivno učestvovanje u lečenju koje podrazumeva promenu svih članova tj celog porodičnog sistema.
Neke od najbitnijih karakteristika poremećenog porodičnog sistema kod porodica sa patološkim kockanjem su: poremećena komunikacija, organizacija domaćinstva, izmešanost ili nedefinisanost porodičnih uloga, poremećaj porodičnih pravila, prisustvo tajni, poremećene granice unutar sistema, pogrešan sistem vrednosti i uverenja, stvaranje patološke homeostaze.
Porodice u kojima se javlja zavisnost su grubo podeljenje na četiri grupe. To su pseudo funkcionalne, isprepletena, dezintegrisane i nedostajuće porodice:
1. Pseudofunkcionalne porodice imaju veoma malo otvorenih konflikta I ograničen kapacitet za uvide pošto štite postojeću homeostazu. Ovakvim porodicama nedostaje emocionalna razmena I otvorenija komunkacija. Problemi se guraju “pod tepih” a dominatna strategija je “izbegavanje” pri suočavanju sa životnim poteškoćama.
2. Isprepletene porodice čine umreženi članovi kod kojih ne postoje jasne uspostavljanje granice između članova porodice, porodične uloge nisu jasno definisane(ko, šta, kada radi) ili su zamenjene, otpori prema promenama bile one i pozitivne su jaki, ne bli se očuvala ravnoteža porodičnog sistema pa i po cenu disfunkcionalnosti.
3. Dezintegrisane porodice su nekad imale dobru verbalnu komunikaciju i porodični život ali je zatim došlo do progresivne deterioracije porodičnog funkcionisanja i konačno do separacije. Početak lečenja je obično obeležen apatijom i intezivnom hostilnošću u odnosu na identifikovanog pacijenta.
4. Kod nedostajuće porodice postoji potpuni gubitak porekla, fizički nedostatak člana porodice kao i nedostatak drugih trajnih veza. Ipak, moguće su dve vrste intervencija na uspostavljanju društvene mreže:procena još postojećih prijatelja i rođaka sa kojima često ponovo mogu da se uspostave veze, i naročito kod mlađih pacijenata, vršnjačke grupe.
Bolest zavisnosti predstavlja hronično oboljenje, a oboleli član nije psihofizički dovoljno sposoban da sam uspostavi apstinenciju, uspešno prebrodi krize i prevenira recidiv. Stoga je od ključne važnosti da se pri lečenju uključi cela porodica.
AGOS pruža mogućnost pojedincima i porodicama da se ukoliko prepoznaju problem jave stručnom timu putem besplatnog call centra 0800 301 302 i zatraže pomoć i podršku. Na taj način dobijate besplatnu konsultaciju sa našim psihologom koji će vas uputiti dalje i dati vam sve potrebne informacije.
Izvor: Goldner-Vukov, M(1988).Porodica u krizi.Beograd-Zagreb:Medicinska knjiga
Izvor: Dimitrijević I(2014).Bolesti zavisnosti dijagnostika,lečenje,prevencija.Beograd:Medicinski fakultet