Poput drugih bolesti zavisnosti, problemi sa kockom se postepeno razvijaju i vremenom
pogoršavaju. Uglavnom ljudi započiju sa kockanjem spontano pod uticajem društva ili iz
razonode bez svesti da su pod rizikom da postanu patološki kockari. Malo je poznata činjenica da
postoje zavisnici koji su godinama kockali na društveno prihvatljiv način, a zatim su usled
izazovnih životnih okolosti počeli sve kompulzivnije da ulagažu novac. Razvoj zavisnosti od
kocke dugo može latentan što otežava pravovremeno uočavanje problema i ranu prevenciju.
Postoje sledeće faze kroz koje prolazi zavisnik od kocke, a vreme trajanja svake faze nije jasno
određeno:
1. Faza dobitka- u ovoj fazi kockar je uspešan, uglavnom dobija na kocki što dovodi do
pozitivnih emocija. Glavna odlika ove faze je traženje akcije kao i uzbuđenje koje
kockar oseća. Kockar od dobijenog novca finansira porodicu i kupuje poklone koje oni
rado prihvataju čime zapravo podržavaju kocku i time prave prvu veliku grešku.
2. Faza gubitka- kockar sve više vremena provodi kockajući i to čini uglavnom u tajnosti.
Veruje da ga trenutno prati loša sreća i da ga posle niza poraza čeka veliki dobitak. U
ovoj fazi kockar povećava uloge, pozajmljuje novac, sve više zanemaruje porodicu i
prijatelje, zapostavlja posao. Porodica često vraća dugove i novčano potpomaže zavisnika
čime potkrepljuje zavisnost njenog člana.
3. Faza očaja- kockar se sve više otuđuje od porodice i okruženja, menja se struktura
ličnosti (stvara ,,zavisnička ličnost”), a svi izvori prihoda su potrošeni. Obzirom na
nedostatak finansijskih sredstava, kockar pribegava kriminalnom ponašanju ne bi li
nastavio sa kockom. U ovoj fazi dolazi do depresivnog stanja, a mogu biti pristutne i
suicidne misli. Porodica se konačno suočava sa velikim problemom i pokušava da nađe
pomoć.
4. Faza beznađa- u ovoj fazi kockari prihvataju gubitničku poziciju, veruju da se gubici
nikad neće nadomestiti i osećaju se bespomoćnim. Ipak, oni nastavljaju da kockaju kako
bi osetili uzbuđenje koje postaje glavni motivacioni faktor. Ovo je faza kada kockari
dolaze na lečenje uslovljeni od strane porodice, poslodavca ili na sopstevnu inicijativu
zbog narušenih interpersonalnih odnosa. Česti su veći problem sa zakonom kao i uzimanje novca od zelenaša čime pojedinac ozbiljno ugrožava ne samo sebe već celu
svoju porodicu.
Postoje dve grupe kockara koje razlikujemo u odnosu na motivaciju:
Kockari koji čeznu za uzbuđenjem- tokom kockanja oslobađa se ,,hormon sreće”
dopamin što za posledicu ima osećaj moći i zadovoljstva. Ovaj tip kockara na kocku
reaguju sa velikim uzbuđenjem koje postaje glavni fokus u njihovom životu.
Uglavnom ovu grupu kockara čine osobe koje su egoistične, manipulativne, energične
i šarmantne ali niskog samopouzdanja. Oni počinju da kockaju pretežno u
tinejdžerskim godinama i ulažu prvo malu sumu novca koja kasnije postaje sve veća.
Inteligentni su i veruju da svojom inteligencijom mogu da pobede svog protivnika
(drugu osobu ili ,,kuću”) zbog čega češće igraju igre u kojima su potrebne veštine kao
što su poker, kartanje, kockice ili druge. Razvoj zavisnosti je postepen, a kroz četiri
faze kockanja prolaze između deset i trideset godina.
Kockari koji beže od problema (simptomatski kockari)- Oni kao i prethodni tip
kockara imaju osobine lažljivosti, manipulacije i nisko samopouzdanje. Ipak, za
razliku od kockara koji tragaju za uzbuđenjem, ovi kockari uglavnom igraju igre u
kojima je glavni faktor uspeha sreća- loto, elektroski rulet, bingo, poker. Kroz kocku
teže da pobegnu od životnih problema, a dok kockaju nalaze se skoro u hipnotičkom
stanju. Svoja negativna osećanja i bolna iskustva anesteziraju dok se kockaju I time se
oslobađaju fizičkog ili emocionalnog bola. Probleme sa kockom obično iamju nakon
tridesete godine života, a zavisnost se brzo razvija.
Literatura:
Koić, E (2009), problematično i patološko kockanje, Virovitica: Grafiti Becker.
Bjelajac, Ž. (2017) Patološko kockaje i kriminal. Novi Sad: Prvni fakultet za privredu I
pravosuđe